Legalizacija video nadzora tj. tehničke zaštite objekata

Legalizacija video nadzora tj. tehničke zaštite objekata

Legalizacija video nadzor je ozakonjenje ili privođenje nameni u skladu sa zakonom. Postoje propisi za ugradnju video nadzora i ukoliko ne ispoštujete zakon možete platiti ogromnu kaznu, jer ugrožavate privatnost ljudi u okolini video nadzora koji ste postavili. Da ne biste sebe, svoje poslovanje, imovinu doveli u neprijatnost, dobro pročitajte tekst u nastavku o tome kako možete privesti nameni tj. legalizovati video nadzor bez kršenja propisa i ugrožavanja tuđe bezbednosti.

Godinama unazad širom sveta diže se prašina o tome koliko video nadzor zapravo ugrožava privatnost svakoga od nas, a u nekim slučajevima i bezbednost. Tako su i u Srbiji, kao i u drugim zemljama Evrope, prošle godine doneti novi propisi za ugradnju video nadzora i izmene zakona kojim je uređena ova oblast i jasno je definisano pod kojim uslovima je moguća ugradnja video nadzora i njegovo servisiranje (link).
U ovom tekstu:

1. Šta EU kaže o video nadzoru
2. Šta kažu propisi i zakoni Srbije o video nadzoru
3. Šta je tehnička zaštita objekta
4. Legalizacija video nadzora (ozakonjenje) ili privođenje nameni

Šta EU kaže o video nadzoru

Snimci video nadzora često sadrže slike ljudi. Pošto se ove informacije mogu koristiti za identifikaciju tih ljudi direktno ili indirektno (tj. u kombinaciji sa drugim informacijama), one se kvalifikuju kao lični podaci (takođe poznati kao lična informacija). Skoro sve institucije i tela EU imaju video nadzor u svojim prostorijama: od malih izvršnih agencija sa samo nekoliko kamera (CCTV), do institucija i tela EU sa sedištima u više država članica koje koriste nekoliko stotina kamera;. Sve institucije i tela EU koja koriste CCTV imaju javno dostupnu politiku u kojoj je navedeno šta rade i zašto.

• Dobro osmišljeni i selektivno korišćeni sistemi video nadzora su moćni alati za rešavanje problema bezbednosti podataka;
• Loše osmišljeni sistemi samo stvaraju lažni osećaj sigurnosti, a istovremeno zadiru u našu individualnu privatnost i krše druga osnovna prava.

Koja su glavna pitanja zaštite podataka?

Kvalitet podataka – Kamere se mogu i treba koristiti inteligentno i treba da ciljaju samo na posebno identifikovane bezbednosne probleme, čime se minimizira prikupljanje nebitnih snimaka (minimizacija podataka). Ovo ne samo da smanjuje zadiranje u privatnost, već pomaže i u obezbeđivanju ciljanijeg i, na kraju krajeva, efikasnijeg korišćenja video nadzora.

Pravo na informacije – Obaveštenja koja obaveštavaju osoblje i posetioce o postavljenim bezbednosnim kamerama mogu se naći u zgradama institucija EU. Ovi znaci su obavezni jer pojedinci na koje se odnosi video-nadzor moraju biti obavešteni nakon njegove instalacije o nadzoru, njegovoj svrsi i vremenskom periodu u kom će se snimak čuvati i od strane koga.

Period čuvanja – Iako instalacija kamera može biti opravdana iz bezbednosnih razloga, blagovremeno i automatsko brisanje snimaka je neophodno. ENZD zahteva od svih institucija EU da imaju jasne politike u vezi sa korišćenjem video nadzora u svojim prostorijama, uključujući i potencijalno skladištenje.

Šta treba da znate o bezbednosti informacija

Sve organizacije se oslanjaju na korišćenje informacija u svom svakodnevnom radu. Iz tog razloga, organizacije moraju da obezbede da su njihova informaciona sredstva, tj. svaki podatak koji ima vrednost za organizaciju, kao što su evidencija zaposlenih, analitički izveštaji, finansijski podaci, poslovne tajne, ugovori itd., na odgovarajući način zaštićena.

Ovo je ključni cilj u okviru specifične oblasti koja se zove bezbednost informacija. Bezbednost informacija odnosi se na načine i sredstva za zaštitu štampanih, elektronskih ili bilo kog drugog oblika poverljivih, privatnih i osetljivih informacija ili podataka od neovlašćenog pristupa, upotrebe, zloupotrebe, otkrivanja, uništenja, modifikacije ili ometanja. (link)

Bezbednost informacija je težak zadatak jer se većina organizacija suočava sa stalno promenljivim okruženjem koje utiče na njihovo poslovanje: razvoj tržišta, napredak u tehnologiji, otkrivanje novih ranjivosti, promenljivi pravni režim i tako dalje.

Upravljanje rizicima bezbednosti informacija (ISRM) je specifičan proces koji pomaže onima koji su odgovorni za bezbednost informacija da upravljaju neizvesnostima koje bi mogle uticati na bezbednost informacija njihove organizacije tokom vremena i ukazuje na to kako najbolje reagovati na ove neizvesnosti u okviru ograničenja njihovog radnog okruženja. ISRM uključuje analizu rizika sa kojima se suočava organizacija i definisanje odgovarajućih bezbednosnih mera za rešavanje tih rizika.

Šta kažu propisi i zakoni Srbije o video nadzoru

Iako je 2013. godine usvojen Zakon o privatnom obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2013 i 42/2015 ) tek 1. januara 2017. godine je počela njegova primena obzirom da su sva privredna društva koja se bave fizičko-tehničkim obezbeđenjem (FTO) morale obezbediti licence za privredna društva i radnike službenih obezbeđenja.

Dopunom i izmenom Zakona o privatnom obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 87/2018) propisana je obavezna izrada procene rizika u zaštiti lica imovine i poslovanja, na osnovu koje se vrši planiranje, projektovanje, instalacija i upotreba tehničkih i fizičkih sistema zaštite.Takođe, na snagu je stupio i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (“Sl. glasnik RS”, br. 87/2018) definiše obavezu rukovaoca da kroz GAP analizu i procenu rizika (procena uticaja DPIA) usaglasi svrhu obrade ličnih podataka sa svojim interesom i potrebama, vodeći računa da se ne povrede prava pojedinca čiji podaci su objekat obrade.

Ovo je značilo da nije dozvoljena upotreba tehničkih sistema zaštite (video nadzor, alarm, kontrola pristupa, GPS…) ukoliko oni nisu predviđeni procenom rizika i planom obezbeđenja i takvi sistemi, u tom slučaju, ne mogu imati svoju funkcionalnu primenu, jer nisu usaglašeni sa zakonom, a ujedno predstavljaju i rizik po korisnika, jer se kroz njih vrši neovlašćeno snimanje, profilisanje i prikupljanje podataka o zaposlenima, klijentima, posetiocima i trećim licima.

Krajem 2019. godine donet je Pravilnik o načinu vršenja poslova tehničke zaštite i korišćenja tehničkih sredstava (“Službeni glasnik RS”, broj 91 od 24.decembra 2019.) kada je na neki način trebala početi kontrola od strane Odeljenja za praćenje i nadzor poslova privatnog obezbeđenja i detektivske delatnosti MUP Srbije. Međutim, pandemija koronavirusa u Srbiji marta 2020. je odložila i tek dve godine kasnije pomenuto odeljenje je započelo kontrolu objekata pod video nadzorom.

Šta je tehnička zaštita objekta

Zakonom o privatnom obezbeđenju uređuju se obavezno obezbeđenje i zaštita određenih objekata, poslovi i rad pravnih i fizičkih lica u oblasti privatnog obezbeđenja, uslovi za njihovo licenciranje, način vršenja poslova nadziranja i ostvarenja rada.

Na osnovu član 3. Zakona o privatnom obezbeđenju stav 21. i 22.:

• stav 21. – fizičko-tehnička zaštita je obezbeđenje lica i imovine primenom fizičke zaštite i korišćenjem sredstava tehničke zaštite
• stav 22. – tehnička zaštita je obezbeđenje lica i imovine koje se vrši tehničkim sredstvima i uređenjima, njihovim planiranjem, projektovanjem, ugradnjom i održavanjem.

Na osnovu članu 31. Zakona o privatnom obezbeđenju:

Tehnička zaštita sprovodi se na području zaštićenog objekta ili prostora, prilikom obezbeđenja zaštićenih lica, nekretnina i poslovanja, ili prilikom obezbeđenja transporta novca i vrednosnih pošiljki.

Tehnička sredstva koja se koriste u obavljanju poslova privatnog obezbeđenja nije dozvoljeno koristiti na način kojim se narušava privatnost drugih.

Šta se smatra upotrebom tehničkih sredstava i uređaja za obezbeđenje?

Generalno, to su usluge koje koriste pojedinačne ili međusobno povezane uređaje i sisteme za različite vrste zaštite. Evo o kojim vrstama zaštite je reč:

• Protivprovalna i protivprepadna zaštita: Alarmni sistemi, senzori pokreta i slično koji sprečavaju provale i napade.
• Zaštita od požara: Detektori dima, sistemi za gašenje požara.
• Video-obezbeđenje: Kamere za nadzor, snimanje i arhiviranje snimaka.
• Kontrola pristupa: Sistemi za otvaranje vrata pomoću kartica, šifri, biometrije.
• Socijalni alarmi: Uređaji za poziv u pomoć, često namenjeni starijim osobama ili osobama sa posebnim potrebama.
• Satelitsko praćenje vozila (GPS): Sistemi za lociranje i praćenje vozila.
• Elektrohemijska zaštita vrednosti: Na primer, sistemi koji obeležavaju novac bojom prilikom pokušaja krađe.
• Mehanička zaštita: Sigurnosna vrata, brave, rešetke, ali samo u kontekstu povezanosti sa širim sistemom obezbeđenja.
• Zaštita podataka: Sistemi koji štite digitalne podatke, servere i mreže.

Šta se NE smatra upotrebom tehničkih sredstava i uređaja za obezbeđenje (izuzeci)?

Zakon jasno navodi četiri grupe aktivnosti koje, iako se bave sigurnošću, ne spadaju pod definiciju “upotrebe tehničkih sredstava i uređaja za obezbeđenje lica, imovine i poslovanja”. To znači da se na njih ne primenjuju određene odredbe zakona koje regulišu usluge obezbeđenja.

• Proizvodnja, prodaja i ugradnja osnovne mehaničke zaštite za stambene objekte i garaže, bez dodatnih usluga:
  • Ovo se odnosi na proizvodnju, marketing, prodaju, isporuku i ugradnju stvari kao što su protivprovalna vrata, sigurnosne brave, ograde i interfoni (bez mogućnosti video snimanja i arhiviranja).
  • Važno je da se ovo odnosi na stambene objekte, parkinge i garaže u sklopu tih objekata.
  • Ključno je da nema usluge održavanja, nadgledanja i povezivanja u sistem tehničke zaštite. Dakle, ako samo kupiš i ugradiš sigurnosna vrata, to nije usluga obezbeđenja u smislu ovog zakona.
• Proizvodnja, prodaja i ugradnja mehaničke zaštite i fabrički ugrađenih uređaja u vozilima, bez dodatnih usluga:
  • Ovo uključuje proizvodnju, marketing, prodaju i ugradnju mehaničke zaštite (npr. blokade volana) i alarmnih uređaja, kao i fabrički ugrađenih GPS i drugih tehničkih uređaja u vozilima.
  • I ovde je bitno da nema usluge održavanja, nadgledanja i povezivanja na sistem tehničke zaštite. Ako tvoj auto ima fabrički GPS, to nije “usluga tehničkog obezbeđenja”.
• Proizvodnja, prodaja i isporuka samih uređaja (bez ugradnje i usluga):
  • Ovo se odnosi na proizvodnju, marketing, prodaju i isporuku protivprovalnih i protivprepadnih alarma, kao i drugih uređaja i sredstava tehničke zaštite.
  • Dakle, ako se firma bavi samo prodajom alarma kao proizvoda, bez ugradnje i naknadnih usluga praćenja ili održavanja, to ne spada u definiciju.
• Popravka i servisiranje uređaja (ako je ovlašćeno od proizvođača):
  • Ako servis obavlja popravke, održavanje i servisiranje tehničkih uređaja i sredstava zaštite, a ovlašćen je od strane proizvođača tih uređaja, to se takođe ne smatra uslugom obezbeđenja u smislu ovog zakona.

Mogućnost povezivanja u sistem

Na kraju, član 30. Zakona o privatnom obezbeđenju naglašava da tehnička sredstva i uređaji mogu biti povezani u sistem tehničke zaštite. Ovo je bitno jer se veliki deo zakona odnosi upravo na te integrisane sisteme i njihovo funkcionisanje. Ukratko, zakon pravi jasnu razliku između prodaje, proizvodnje i popravke pojedinih sigurnosnih uređaja (koji su izuzeti) i pružanja sveobuhvatnih usluga obezbeđenja koje uključuju instalaciju, održavanje, nadgledanje i povezivanje tih uređaja u funkcionalne sisteme.

Legalizacija video nadzora

Legalizacija video nadzora ili ko sve treba da privede nameni video nadzor po Zakonu o privatnom obezbeđenju?

Obaveze korisnika video nadzora (pravna lica i preduzetnici):

• Akt o proceni rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja: pravna lica i preduzetnici (mala, srednja i velika preduzeća, kao i objekti koji su po Zakonu o privatnom obezbeđenju svrstani u grupu obavezno obezbeđenih) su obavezni da izrade Akt o proceni rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja i Plan obezbeđenja. Ako se u okviru tog plana koristi video nadzor, on mora biti detaljno opisan u Planu tehničke zaštite (koji je deo Plana obezbeđenja).
• Licencirane firme: Pravna lica i preduzetnici koji koriste usluge video nadzora (ugradnja, projektovanje, održavanje) moraju angažovati licencirane firme za privatno obezbeđenje koje poseduju potrebne dozvole od strane MUP-a. To znači da ne smeju sami da postavljaju sisteme video nadzora bez angažovanja licenciranih stručnjaka.
• Ugovor o održavanju: Korisnici su obavezni da imaju zaključen pisani ugovor o održavanju sa licenciranom firmom za nove i postojeće sisteme video nadzora.
• Obaveštavanje MUP-a: Pravna lica i preduzetnici su dužni da prijave mesno nadležnoj policijskoj upravi posedovanje video nadzora sa arhiviranjem snimka, u roku od osam dana od dana nastale promene. Obaveštenje mora da sadrži podatke o korisniku, ugovoru sa firmom za obezbeđenje i načinu vršenja poslova.

Prema Zakonu o privatnom obezbeđenju, svako pravno lice ili preduzetnik koji poseduje ili planira video nadzor u svrhu obezbeđenja imovine i poslovanja, treba da “privede nameni” taj video nadzor tako što će osigurati da je on: a) deo procene rizika i plana obezbeđenja (ukoliko je to obavezno), b) instaliran i održavan od strane licencirane firme, i c) prijavljen MUP-u.

Bilo da imate postojeći video nadzora ili planirate ugradnju novog prema Zakonu o privatnom obezbeđenju ste u obavezi da isti privedete nameni tj. da legalizujete video nadzor

Ukratko, u pogledu video nadzora, “privođenje nameni” podrazumeva:

• Pravna lica i preduzetnici: Moraju raditi sa licenciranim firmama, imati dokumentaciju (procenu rizika, plan obezbeđenja sa planom i projektom tehničke zaštite), prijaviti sistem MUP-u i poštovati sve odredbe Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.
• Stambene zajednice: Moraju imati odluku Skupštine stanara, voditi računa o svrsi i srazmernosti snimanja, jasno obeležiti video nadzor i poštovati sve odredbe Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti (posebno rok čuvanja i zaštitu snimaka).
• Fizička lica za lične potrebe: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti se ne primenjuje na obradu podataka o ličnosti koju vrši fizičko lice za lične potrebe, odnosno potrebe svog domaćinstva. To znači da fizičko lice koje postavlja kameru na svojoj kući da bi snimalo svoje dvorište ili ulaz, radi isključivo lične bezbednosti, ne mora da ispunjava sve ove zahteve. Međutim, ako ta kamera snima deo javne površine, komšijski posed ili ako se snimci javno objavljuju, onda se to već izlazi iz domena “lične potrebe” i ulazi u domen primene zakona, pogotovo u smislu narušavanja privatnosti drugih lica.

Legalizacija video nadzora za fizička lica

Na osnovu člana 20. stav 4. Zakona o privatnom obezbeđenju, za fizička lica i objekte namenjene za stanovanje (privatna svojina) nije obavezno sačinjavanje akta o proceni rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja.

Samim tim, ne postoji ni obaveza izrade formalnog “plana i projekta” obezbeđenja u smislu onoga što zakon zahteva za kritičnu infrastrukturu ili veće poslovne objekte.

To, naravno, ne znači da fizičko lice ne treba da ima plan zaštite za svoju imovinu ili da se ne može angažovati firma koja će ti pružiti usluge tehničke zaštite (ugraditi alarm, kamere itd.). Međutim, ti poslovi ne podležu istim zakonskim zahtevima u pogledu izrade formalne dokumentacije (procene rizika i detaljnog plana obezbeđenja) kao što je to slučaj sa pravnim licima i objektima veće važnosti.

Video nadzora stana

Ukoliko želite da ugradite video nadzor u svom stanu, to možete uraditi bez problema nekršeći postojeće zakone. Međutim, ukoliko želite da postavite u hodnik zgrade (nije lična svojina) i snimate vrata stana u tom slučaju je potrebno imati minimalno plan tehničke zaštite.

Video nadzora kuće i dvorišta

Ukoliko želite da ugradite video nadzor u svojoj kući ili na kući tako da snimate isključivo svoje dvorište bez narušavanja privatnosti drugih, ni u tom slučaju vam ne trebaju dozvole i možete ugraditi bez problema.
>Međutim, ako prilikom ugradnje kamere za video nadzor snimate deo neke javne površine ili komšijinog dvorišta, u tom slučaju morate imate projekat video nadzora, održavanje od strane licencirane firme kao i prijavu MUP-u da na objektu postoji video nadzor.

Legalizacija video nadzora za stambene zajednice

Video nadzor zgrade

Stambene zajednice su dužne da osiguraju saglasnost većine stanara (50%+1) da instalacija i upotreba video nadzora budu u skladu sa zakonima, što uključuje i neophodne procedure kao što su izrada adekvatnog plana i projekta nadzora, zaključivanje ugovora sa licenciranim firmama, prijavljivanje sistema nadzora nadležnim organima, te održavanje snimaka u propisanom trajanju. Ovo osigurava balans između bezbednosti i privatnosti stanara.

Takođe, mora se voditi računa o zaštiti privatnosti stanara, ograničenju pristupa podacima i transparentnosti u obradi tih podataka. Na taj način, stambene zajednice osiguravaju da njihova upotreba video nadzora bude u skladu sa zakonskim zahtevima, štiti prava pojedinaca i osigurava bezbednost imovine i ljudi.

Da uprostimo video nadzor se sme koristiti isključivo u svrhe povećanje bezbednosti imovine i ljudi. Video materijal je dostupan samo upravniku, koji po nalogu Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije odnosno prema zahtevu stanara ako se nešto dogodilo može biti pregledan.

Detaljnije informacije možete pronaći na: https://svezavideonadzor.rs/zakon-o-video-nadzoru-u-stambenim-zgradama/

Legalizacija video nadzora za preduzetnike i pravna lica

Mala, srednja i velika preduzeća, kao i objekti koji su po Zakonu o privatnom obezbeđenju svrstani u grupu obavezno obezbeđenih, obavezni su da poseduju:

• Akt o proceni rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja
  
• Plan tehničke zaštite
  
• Projekat tehničke zaštite
  
• Nadzor nad izvođenjem.
  

Na osnovu gore pomenutih dokumenata se definiše projektni zadatak tj. specifikacija opreme za video nadzor.  Izradom pomenute dokumentacije preduzetnici i pravna lica će imati detaljnu specifikaciju opreme i moćiće legalno nadograde postojeći video nadzor ili ugrade novi.

Zakon o privatnom obezbeđenju (link) koji obuhvata i tehničko obezbeđenje objekata (video nadzor, alarm, video interfon, kontrola pristupa itd.) nalaže da sva pravna lica moraju angažovati isključivo firme koje poseduju odgovarajuće licence od strane Ministarstva unutrašnjih poslova za ugradnju i održavanje pomenutih sistema (naše licence možete pronađi ovde).

Za legalizaciju postojećih i novih sistema tehničke zaštite preduzeća, potreban je Projekat tehničke zaštite, Ugovor o instalaciji i montaži, kao i Ugovor o godišnjem održavanju.

Svako pravno lice čini prekršaj zakona ukoliko za ugradnju angažuju fizičko lice, firmu bez licence ili sami izvrše ugradnju, kao i posedovanje tehničke zaštite bez održavanje od strane licencirane firme (Zakon o privatnom obezbeđenju, XI Kaznene odredbe Član 80 i Član 81.).

Obavezni uslovi koji moraju da se ispune svi sistem tehničke zaštite su:

• Izrada projekta video nadzora;
• Potpisivanje ugovora o montaži i ugovor o održavanju sa licenciranom firmom;
• Objekat je potrebno prijaviti lokalnoj (mesnoj) policijskoj stanici;
• Video materijal mora posedovati watermark (vodeni žig);
• Video materijal se mora čuvati najmanje 30 dana;
• Neophodno je obezbediti rad sistema u slučaju nestanka struje pomoću UPS-a;
• Snimljeni video materijal ne sme biti objavljivan i javno prikazivan;
• Na objektu je potrebno postaviti upozorenje „Objekat je pod video nadzorom“ uočljivo i nedvosmisleno morate da označite oblast koju pokrivaju kamere;
• Instalirani sistem tehničke zaštite ne sme da ugrožava privatnost drugih;
• Kamere moraju biti uočljive jer nije legalno postavljati skrivene kamere.

Legalizacija video nadzora u Srbiji zavisi od tipa korisnika i obima nadzora, striktno razdvajajući privatne i poslovne svrhe. Dok fizička lica za lične potrebe (kuća/dvorište isključivo svoje imovine, unutar stana) uglavnom nemaju obavezu izrade formalne dokumentacije (procene rizika, plana/projekta obezbeđenja, prijave MUP-u) i angažovanja licenciranih firmi, obaveze rastu ukoliko se snima javna površina, komšijski posed, zajednički delovi zgrade ili se radi o stambenim zajednicama, preduzetnicima i pravnim licima.

Za poslednje tri kategorije, legalizacija podrazumeva obaveznu procenu rizika, plan i projekat tehničke zaštite, angažovanje isključivo licenciranih firmi za ugradnju i održavanje, prijavu sistema MUP-u, vodeni žig na snimcima, čuvanje snimaka najmanje 30 dana, obezbeđivanje neprekidnog rada i isticanje jasnog obaveštenja o nadzoru, sve u cilju zaštite privatnosti i usklađenosti sa Zakonom o privatnom obezbeđenju i Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.

Ako nakon informacija koje ste dobili na našem sajtu još uvek imate nedoumica ili dodatnih pitanja slobodno nas kontaktirajte. Rado ćemo Vam izaći u susret i probati da Vam pomognemo kako bi krajnji rezultat bio legalizacija video nadzora koji će Vam biti od pomoći.